Jutro me zatiče samog, ko školjku u pesku...
Svu noć su senke na zidu skicirale fresku...
Tražio sam jedan stih, skoro da ga osetih
Al' mi je iz ruku nestao...

Protura se novi dan
Al taj trik je providan
Samo da bi prošli prestao

Jutro me zatiče u pravom haosu tema...
U mojim strofama lagani raspad sistema...
Al' u tajnim vezama, sa nekim davnim zvezdama
Ponovo se pesma primiče...

Zasad nema imena
Samo bluza svilena
Kako mi iz ruku, izmiče

Zaboravljam imena, samo lica ostaju
U prolazu, ljude otkrivam kroz šifre...
Dovraga, sve mi to govori da starim
Zaboravljam, dosadne cifre

Zaboravljam, imena malih bircuza uz put
I curice, što su uvek dobre bile
Neke bistrine se nepovratno mute
Ali nikada, dodir svile...
Jutro me zatiče opet u smišljanju bekstva...
Čim malo usporim, stignu me davna prokletstva...
To su samo momenti, lošim vetrom doneti
To su samo male večnosti...

To su samo godine
Kad se čovek otkine
Ko od one gorke tečnosti...