Počelo je slikama. Scenama koje su mi se iznenada pojavile u mislima i probudile mi znatiželju.

Zvezdice nacrtane oko ožiljaka. Džemper koji još miriše na gubitak 20 godina kasnije. Ratni brodovi koji tonu u okean, duboko. Ljuljaška u šumama mog detinjstva. Tihe reči: "Hajde da pobegnemo", a nikada to ne učinimo. Avgust okupan suncem, ispijen polako kao flaša vina. Disko-kugla koja lebdi nad plesnim podijumom. Flaša viskija koja te zove. Držanje za ruku preko plastike. Jedna jedina nit, koja te i u dobru i u zlu vezuje za sudbinu.

Brzo su ove slike u mojoj glavi dobile lica ili imena i postale likovi. Otkrila sam da ne pišem samo sopstvene priče, već pišem i iz perspektive ljudi koje nikad nisam upoznala, ljudi koje znam ili onih koje bih volela da nisam upoznala. Prognan čovek koji hoda liticama zemlje koja nije njegova i pita se kako je sve pošlo toliko po zlu. Ogorčeni mučitelj koji se pojavljuje na sahrani svoje preminule opsesije. Sedamnaestogodišnjak koji stoji na tremu i uči kako da se izvini. Zaljubljeni klinci koji lutaju zimzelenim parkom Haj lajn. Moj deda Din, koji se iskrcao na ostrvo Gvadalkanal 1942. Nespretna udovica koja se zadovoljno sveti gradu koji ju je prognao.

Priča koja postane folklor jeste ona koja se šaputanjem prenosi s kolena na koleno. Nekad se čak i peva. Granice između fantazije i stvarnosti blede, a one između istine i fikcije postaju skoro neprimetne. Nagađanje vremenom postaje činjenica. Mitovi, priče o duhovima i basne. Bajke i parabole. Glasine i legende. Nečije tajne zapisane su na nebu tako da ih svi vide.

Tokom izolacije moja mašta je podivljala i ovaj album je rezultat toga: kolekcija pesama i priča, koje su tekle kao mlaz svesti. Olovka je bila moj način za beg u fantaziju, istoriju i uspomene. Ispričala sam ove priče kako sam najbolje umela, uz svu ljubav, čudesa i ćud koju zaslužuju.

Sada je na vama da ih prenosite s kolena na koleno.