Zalazak trećeg sunca, nepodnošljiva vrelina
Brujanje mašina, skučena metalna kabina
Moj svet je praznina samo kamen i prašina
I pokoje sećanje, odblesci davnina
Obronci planina, šume, kristalna jezera
Moje novo okruženje razara atmosfera
Histerije, ludila, raspada sistema
Zemlju napadaju bolesti, pošast k'o himera
Konačna dilema: preživeti il' stati
Razmatram situacije koje uslediće zatim
Bespoštedna borba il' spokoj u raki
Zloslutna izmaglica već danima me prati
Ali šta su ovde dani kada vreme je stalo
I ono malo preživelih je posrnulo i palo
Egzistencije sramne dotukle ih rane
I porok im je vodilja na putevima tame
Tela zagađuju otrovom, navučeni su mahom
Obrazac ponašanja koji uslovljen je strahom

Alarm detektora kretanja, poznat odraz na viziru
Nakaze su tu! neće otići u miru
Šaljem izvidjačku sondu da preleti mračnu hordu
Obaveštavam toranj da spreme se za borbu
I molim se bogu, mada sumnjam u njega
Za pokolj ili trijumf da se okonča ova beda
Primam signal iz sonde, neverovatni podaci
O neprijatelja snazi. ako postoje junaci
Nisam jedan od njih. maksimalnom brzinom
Letim ka bazi, sve do sudara sa dinom
Situacija bez izlaza, nemam vremena da mislim
Kontrolu nad delom mi preuzima instinkt
Koji sumanutim trkom vodi me put otvora
U magmatskoj steni. gori pogonska komora!
Ostavljam za sobom zvuk eksplozije prodoran
Gubim tlo pod nogama, klizim k'o niz tobogan
Bolno trljam potiljak, koliko bio sam bez svesti
U mraku tražim izvor piska, postaje sve češći
K'o zvuk aparata kada bolesni bledi
Neprekidan, glasnik kraja koji sledi
Svetlost ... ispunjava celu odaju
Bljesak zaslepljuje oči, zenice se skupljaju
Polako postajem svestan oblika ovog mesta
Savršen tetraedar, u centru podnožja pijedestal
Oko opisan krug meni starnim simbolima
Piktografsko pismo, sigurno staro je eonima
Kako sam dospeo ovamo? šta je ovo mesto?
Nigde ne vidim otvor!? odakle dopire svetlo?
Preispitujem se dok proučavam mural
Na jednom od zidova, opisuje ritual
Ako ga dobro tumačim ovo je neka vrsta hrama
Sveštenici formiraju krug oko piktograma
Na postolju stoji dečak koji zrakom iz očiju
U zidu otvara prolaz u drugu prostoriju
U koju ulazi naoružan odatle crtež se račva
U prikaz moćnog božanstva i leš mrtvog dečaka
Obred prosvećenja, test za mlade ratnike
Il' nešto sasvim treće, al' prostorija sa slike
Je možda moja jedina veza sa površinom
Tom se mišlju smirujem dok okružen tišinom
Koračam ka središtu jednakostraničnog trougla
Penjem se na postolje napetih čula
U isčekivanju čuda. stiže istog sekunda
Telo prožima sila, iz očnih duplji svetlost kulja
Ništa ne mora biti k'o što nekad je bilo
Spoznaja je blizu, budi spreman za epilog
Kad se vizija silno k'o telo otvori kroz život
Trenutak pamtiću ostatak moga veka
Kao nepregledno belilo planete večnog leda
Kao osećaj spokojstva, miline, svetla
Skidam kacigu, trljam oči, netremice gledam
Opčinjen, sa osmehom i pogledom dečaka
Zaštićen i spokojan u okrilju oblaka
I nema više ograda ni traga ljudske ruke
K'o da nevreme je iza mene, ispred mirne luke
I tako srećan al' neoprezan, na tren sklopih oči
I nestadoh k'o kapljica na užarenoj ploči
Kao mačem po stomaku tada preseče me hladna
Slutnja kao munja grom iz tmurna neba hada
Ispred mene par prilika izlaze iz otvora
I prekri me crni oblak poput pogrebnog pokrova
Trenutak tišine i napetosti krajnje
Bljesak laserskog pištolja, u levu ruku sam ranjen
Ja se prenuh u sekundi sav zaprepašćen od straha
Uz talas hladne vode k'o kad podigne se brana
I tada jasno kao dan shvatih šta mi se sprema
Okom tražim zaklon ali zaklona nema
Više refleksno no svesno, brzo bacih se u stranu
Punim oba pištolja, vraćam kacigu na glavu
Gledam suviše ih ima. bacam bombu neutrona
Ekspolozija razbija formaciju kordona
Zujanje fejzera, miris sprženog mesa
Ne znam stvarno šta da radim
Kada ne znam ni gde sam
U prostoriji sam ja, ispred nepregledna masa
Dok nasumice pucam oni padaju bez glasa
Ja se okrećem ka izlazu al' da izadem ne mogu
Oštar bol padam (padam, padam)... pogođen u nogu
Da se predam, ipak ne dam život suviše je vredan
Grabim pištolj pucam, pucam. pao je još jedan
I osećaj besa dok gledam grozne nemani
Ma, nek ide život! dodjite, sad potpuno sam spreman!
I na interfejs vizira pada odsjaj svetlosti
Uz kapljice krvi
Novi odred, spodoba se zaleće - obrušava
Ja kosim kao furija, ni korak ne ustručavam
Davno sam obučavam, sad sve mi se vraća
Likvidacija pogledom kao oštricom mača
Sada vladam situacijom, levitiram, manevrišem
Snagom svoga uma zveri dezintegrišem
Mogu da se skoncentrišem, tehnikom baratam
Razlog njihovog dolaska napokon shvatam
Zamahujem rukama, i pokrećem vetar
Usmeravam kristale, formiram spektar
Jedinstvo svih energija isijavam kroz etar
Poistovećujem se sa sredinom, kameleon
Prestajem da budem, sijam kao freon!
Krećem ka površini iz ovog pakla
Izlećem uz gejzir peska krvi i stakla
Lebdim nad pustinjom do grupacije dina
Upirem prst ka njima iz zemlje raste planina
Pod njom izviru reke, duž obala rastu šume
Postajem natprirodna sila, prisutan zauvek
U svemiru i u svesti potomaka
Svetu knjigu pišu na osnovu odlomaka
Mog života, trijumfa nad nakazama sotone
Dalekih kolonija hramove krase moje ikone