Da odvojim od kukolja žito
Ja biću nam sito i da dodam pritom
K’o razmišlja plitko biće mleven sitno

Ja sa još par drugova tangenta
Usnulih smo krugova, sve zbog srca drhtaja
Neshvaćena grupa nesuđeno luta
Traži šta, ko to zna
Valjda ono što je sreća sama
I usput brdo znanja, a samo znam ja do tada
Po cenu života, to je neprestana potraga
Ali putem skroz zamke vrebaju svakakve
K’o što sva ta zla, zlatna šarena i sjajna
Prečica je most, ali posle prvog koraka
Moja noga propada, njega ne mogadoh ja preći
Noseći na pleći, teret znanja krhkoga
Što od najviših vrhova je veći
Vičem stani, skreći
Ali takva je sudba, gubim dobrog druga
Na drugoj je strani
Već i dani su mu odbrojani
Shvatam težim putu težem
Zato ja ne mogu tuda, ja moram preko brda

U trku sam se našao obavijen maglom
Kako bez cilja lutam
Večnosti dostojan trenutak
Napravi mesta viziji puta
Pogled sa ruku sklonih
U praznini, misli izdanak stvorih
Zavet istini položih
I zatim u nepoznato zaronih
Braća mi po postanku
Koja vremenom počeh drugovima da zovem
Pored mene sada hodaju k’o jedno
Pravca držimo se note
Ipak nejaki ne mogaše se izboriti
Sa silinom od nepoznatog straha
Poljuljana misao što
Obasja im lakši put uze maha
Zaslepljeni sreće prividom
U zamke čeljusti ušetaše
Prevareni željom im nametnutom
U večnosti tminu zalutaše
Sa tuge kamenom oko srca
Bez osvrta odlazim dalje
Kroz maglu nazirem obrise uzvišenja
Ka čijem vrhu put me šalje
Pola puta iza sebe
Ispred neobična gora les
Kroz redove se širi vest
Vreme je za poslednji test
Gde ratnikova svest stavlja se na vagu
Da li je jak da nastavi sagu
Teret znanja, koji nosi, vidi se u tragu
Koji ostavlja za sobom, vaga preliva
Kap po kap delu dobrom, celiva
Svaku ranu stečenu borbom
Sada korak postao je brži, put postao je duži
Razum koji skrene večno ostaje da kruži
U samoći, beznadežno tražeći svoje mesto moći

Dugo sam po bespuću tragao
Dok nisam našao drevno brdo iskušenja
Što ga čine i blato i zlato
I na vrhu mudrosti plato
Dugo sam dobro i zlo vagao
Gde broj nam se osuo
Al' sad smo čvrsto zajedno
Oslonac jedan drugom, prljavštinu i blato
Savladasmo lako, ali ne uspe svako
Jer potišteni zaostatkom
Da brže premoste litice
Koračaše od ivice do ivice sa zlatom
A bližeći se visini ono dobija na čistini
A u blizini vrha svaka ivica je krhka
Otvaram oči, pa ja sam već na mestu moći
Meditacija, put s' koga mnogi neće doći
Na početak nas vraća misao
Opstala u vremenu postala je jača
Izgubljen u snu, izgubljen na javi
Duh odlutalih, tražeći put pravi
Jasno za kajanje je kasno
Nema nas mnogo, ostali su probrani
Sposobni u odbrani, za nalete spolja spremni
Svako na svojoj strani
Ne gledam preko leđa
Tamo sam drugove poređ'o
Ovo je sreća, ovde smo večno
Beprekorno spokojan
Daljinu sada posmatram
Dokle pogled seže
Mnoštvo onih koji mestu moći teže, podleže
Zlatne mreže, upleteni zbog greške
Pokušaj da beže, sve više nit steže
Iscrpljeni ostaju da leže

Drhtaj stalne energije izvorne
Unosi nemire
Osećaj nesklada telom previre
Zbunjen ne vidim neprijatelje
Bacam pogled na drugove
Dal’ neko pokleknuo je
U odbrani su rupe
Nemoguće borbe, ne vidim tragove
Osvrt mestu moći, tamo slike pomame
Oštricom nečiste namere
Uljezi iznutra ne sa strane
Bolnog mesta skrnavljenje
Poverenja koprena sada se skida
Uljez ima lika moga saputnika
Tada od jednog puta postala su dva
Neočekivana izdaja

I pre borbe početka, moja nazire se pobeda
Al’ čemu to, kad ne umanjuje gubitak
Sjaja ovog mesta, suviše je velika tuga
Da l’ zbog mesta, da l’ zbog druga
Svu snagu usmeravam kuda njihove želje vode
Gde pod naglim teretom snage
I izgubljenog zajedništva
Ruše se stubovi pohlepe
I oni sami ostaju zatrpani
Razilazi se prašina, iz nje izbija svetlost
Srećan sam jer shvatam obnovljenu svetost
Preostali i iskre nosci
Zato sada ponovo su isto i sjaj i mesto
Otvaram oči pa ja sam već na mestu moći
Sekund ili stoleća ja napuštam meditaciju
U tom stanju oko mene svi su tu i dalje u snu
Da li ovo slike prošlosti ili budućnosti bejahu
Boravim u pitanju da rešim ovu zagonetku nejasnu
Ponovo se koncetrišem i zaranjam u nju