Ovo je veoma stara priča
U to davno doba rime behu sasvim drukčije
Od onih što postoje danas
Slike raja, a u stvari slike kraja

Rosom umiven, obasjan suncem što se rađa
Pesma slapova što sa kamenjem se svađa
I prija mi vetar što se probija kroz čestar
Sobom poneo je misli da danima sam vezan
Da ovo nije sunce zore rane
Već je moje patnje plamen
Slapovi su korbač, razapet na točak
Telo mi je kamen, rosa krv iz rane
I zemlja bi se opila mukom moje braće

U životu ishod često zavisi od jedne odluke
Jedne bitke, jednog vođe

Ceo život za jedan dan, za počinak ne znam
Nezadrživo sutra, ja neminovno smrtan
Savladiv trenutak, strah u meni sputan
Moj poznanik stari već nebrojeno puta
Ne odlazi k’o uvek već šatorom luta
Snagu noćas skupljam iako osećaj je slutnja
Sutra, sve oči biće uprte u mene
Jer prvi napad biće kako ja krenem
A sve posle toga pamtiće vreme
A da li će pamtiti i moje pokolenje
Dok mislima lutam po kampu
Posmatram lampu što gori
I pitam se da l’ ratnike moje ista misao mori
Jer potreban je svaki punim srcem da se bori
Da veruje u sebe i u onog što ih stvori
Koliko ja verujem u njih i koliko ih volim
I moja desna ruka što ih sa mnom uvek vodi
U sobi senke. straža! Prepad, stisak snažan
Prvog rušim, drugog bacam, omča oko vrata
Sapet sav sam, sad sam ostajem bez daha
Ostajem bez snage, svladan, na kolena padam
Zadnjim trzajem oružje na podu
Hvatam za balčak napadača, nogom prignječena šaka
Na oštrici mača, ubice životinjska grimasa
Mog komandanta, mog iz borbe brata
Vođe moje garde, a sada mog dželata

Nakon što je mučki uhvaćen i bačen na gubilište
U trenucima pred smrt, našem junaku
Pred očima prolaze slike života

Majčin pogled i osmeh, očev uzvik za podstrek
S' mnogo volje, teško u vežbi, nedorastao za koplje
Sa monasima učim prva slova
Zbog kazne suze uzdržavam od bola
Prva borba, miris krvi drugova iz stroja
Miris njene smeđe kose u senci topola
Lepa kao anđeo penje se na oltar
Svatovi u radosti, ja srećan što je moja
Otac u mukama mi umire na rukama
Proslavljam u suzama propast mojih dušmana
Rame uz rame, ja i vođa moje garde
Nepažnjom usred obruča, odlučno spasavamo glave
Rođenje svoga sina vinom pozdravljam do zore
Divlji vepar u trku jednim zamahom oboren
Kruna sjajna u rukama patrijarha
Stegovi na vetru, narod pozdravlja kralja
Osećanja sve su dalja, samo tuga
Ostaje da prati me svuda do kraja puta
Za prelaz preko reke faliće mi dukat
I za počinak večni nije spremna kuća
Zato ostajem da lutam
Večno zarobljena, duša našeg junaka
Ostaje da proganja izdajnika

Svoje telo s' visine gledam besan
Vrane što mi kidaju rane teram
Al’ da ih sklonim ne uspevam
Za odmor više ne znam, besan
Neminovne sudbine svestan
Spokoja željan, treba mi mir
Podig’o sam duhove iz leševa drugova
A birao sam najgore, željne vode, osvete
Proklete na lutanje dok usud svoj ne ostvare
Ja i moje utvare tvoje pohodimo košmare
Nekad znam i da krenem sam da te proganjam
K’o zmaj menjam obličja, iza tebe sam
Moj dah ti ledi krv u žilama
Brine te sudbina tvojih sinova
Bežiš od krvavih prizora
I smeh odjekuje k’o greh između dvorskih zidova
Dok od krikova da pobegneš ne možeš
Stojiš prikovan, k’o u temelj zazidan
K’o živ zakopan, gubiš dah
Dok nokte lomiš grebući svoj sarkofag
Puštam te da pobegneš, samo ostavim ti ožiljak
Da te podseti na sastanak sutra pred počinak
Tvoji strahovi moji su mačevi, ni oklop najjači
Ne može da zaštiti od prljave savesti
Jutra dočekuj na kuli budan
Al’ budi svestan da kad-tad pašćeš u san
Da te opet dočekam
Slušali ste vokalno-instrumentalno delo
Osveta, grupe Beogradski Sindikat