[Chorus]
Rasti, rasti, moj zeleni bore...

[Verse 1]
Trošna vrata, cijuk šarke. Modra šaka blizu kvake
Sekund oklevanja, k'o da starca grizu tajne...
Stvari nisu sjajne kad se jave takne
Java valja mrak preko tog praga
Cura steže dana trag, pre no što sazna
Gde je to došla i zašto je tu
Šta bi joj rekli ovi memljivi zidovi, što ih hrani muk?
Odlikovanja, puške, predmeti takvi svud
Treba im svetla da zasvetle, al' u tami su
Sami za sebe, čini se da tako mali su
Svedoci ponosu i zanosu, stvarima što ga zbunjuju danas
Pored njih, pognute glave korača. Ona za njim
Ćutke, niko da pusti ni glasa
..ali, tišina svakako beše od stakla:
Bilo je pitanje časa kada će pući u param-parčad
I napokon, ulaze u sobu. Stari se smeši, guta knedlu, sa njom i teskobu
O, da samo može! Grimasa je taj osmeh
Stid ga sede kose. Gadan je sam sebi, a ne ume bolje
Iznajmiti kurvu sa sina - do vraga, Bože...
Koliko loše, koliko gore ovo još može...
...a ona? Da li bi shvatila, uopšte?
Morbidni dar, muška stvar - a ipak, ispod kože
Žmarci tutnje, grebu, prave procep
Jave bonsek ga kasapi u froncle
Njoj šalje pogled... molećivi, slomljen pogled
Vapaj da shvati da on nije loš, da takođe vapi da shvati
[Chorus]
Rasti, rasti, moj zeleni bore...

[Verse 2]
On upire prstom u tu avet, drhti i kaže: "Ovo je moj sin, Mladen."
Prsti mir traže... puckaju zglobovi, ne zna sa njima šta će...
Do sada je sigurno shvatila zašto su mu modre šake
Toliko puta njima udarao zid, tresao očaj...
Zar slabe ruke tako čvrsto drže očaj?
Već toliko meseci, ni da se trgne momak
Praznim očima zuri u zid. A ona - ona ga gleda i žali
Njega i stvari u sobi, jednako sive, reči joj fali
Ali, stari čita njen pogled, oči ga ljute
On je dočepa za skute, prosu reči na nju

"Nemoj da ga gledaš tako! Nije on lud!
Nije retard, nisam ja monstrum što te dovedoh tu!
On je samo jedan od mnogih što odoše u vojsku
A završiše na frontu. I neka je, za zemlju svoju!
Al' nameri se sudba, on mi strada od granate...
Rešiše da mi ga vrate, ali vidi kakav je!
A najviše me boli, najviše, ovog mi krsta
Što mu je granata raznela, vidiš, tri prsta
Da, baš TA tri prsta! K'o da mi se Sudba ruga!
Meni koji sam sve dao zemlji, zašto meni?
Branio je svuda, ono je moje znamenje
U predsoblju, šta mi vredi sada kad on ranjen je?
Ne mogu više! Ne mogu, neću da shvatim!
Šta vrede odlikovanja, sina ne mogu da vratim!
Dao bih život zemlji, uvek... al' čemu to?
Za koje sutra, kad je isto morao i on?
K'o da smo prokleti... koji je moj dug?
Šta smo krivi? Šta hoće od nas, dokle u krug?
Ti... nemoj da glumiš, znam da si smrt
Toliko puta su mi tvoje oči stale na put
Sad sam te prepoznao. Nije mi nešto žao
Na moju dušu je odavno crni veo pao
Sve sam dao. Sa životom dalje ne umem
Predajem ti dušu. Ali ni sada ne razumem."
[Chorus]
Rasti, rasti, moj zeleni bore...

[Epilog]
Ona ga uze za ruke, dodir beše k'o vetar
Nežna i lepa i osmeha tako vedra
Reče mu da ne zna - jer, očima gleda
A oči varaju, ona nije smrt za njega
Ona je san, poruka iz daleka
Lako doneta od vetra sa lepšeg mesta
Da bi mu rekla da su priče ponekad tužne
Mučne. Da po tome liče na ljude
Da rukom Sudbe ne ispisuje se uvek bajka
Ali nikad, nikad nije gotovo pre kraja!
Sin mu je tu, živ je
I priča nije gotova. Nije
I onda nestade. Stara zavesa se zanjiha
Starac zaplaka
Priđe sinu, zagrli ga, poče da kopni led
U sobi beše toplije...