[Uvod]
Čep. Ja sam čovek čep. I nisam superheroj, nego žrtva

[Strofa 1]
Kada otvaranje duše ima zvuk otvaranja flaše
Zna se: razgovor će tu malo šta da spase
A i šta da joj kažeš? Reči iščašene od čaše
Što očas na očaj zabazde, slome se i zgade
A mali je sad prvi razred. Sluša, ćuti, trpi, šta će
Svađe i čarke mame i tate, i uvek ta reč: pare, pare
I nisu izvor sreće, tako učio si ga, ćale
Ali tamo gde ih nema, nesreća još kako naraste
Ti bi zagulio članke, ali ti nisi član stranke
A sad ti vezu traže čak i da bi radio kao šanker
Samo stid, beda, diploma bleda, kraj s krajem
Tome kraja nema. I ajde ti i žena… kako mali da nema?
I drobi ga taj tajac kad zajmi da vrati zajam
Njeno ćutanje mu gora kazna no kad preti gazda stana
Raspori se, kožo, da vrisak izađe naglas!
Evo opet – kafana, opet u ruci je čaša
Ali tada – crni čovek... tople oči, lepa reč
Kaže: „Vidi, nije kraj. Imam plan, imam sve
Azerbejdžan. Građevina. Malo mučno, ali keš
Evo ruke, samo reci: da li hoćeš, da li smeš?”

[Refren 1]
I kao kada izvučeš čep, iscure očaj i bes
Po stolu prosu se jed i poniženje i žeđ
Da učini se baš sve, samo kad bi znao šta…
Čoveče dobri, nebo mi te šalje, ti si spas!
Jer više nemam kud, a ako padnem ja
Šta bi tek oni tad? To samo bog zna...
Učinio bih baš sve, samo da imam šta
Druže moj, nebo te šalje za spas
[Strofa 2]
Baku, mnogo ljudi što spaja ih isti jad
Ista glad, iste oči, ista volja da spasu stvar
Ali ovaj obećani grad bar miriše na nadu:
Sagradiće život dok budu gradili tu zgradu
Doduše, njih dvadeset u sobi, bez struje...
Ali to je valjda privremeno, sve će to bolje da bude
I malo je čudno što svaki pasoš im je uzet
No dobro, birokratija, radne vize, šta je – tu je
Dani teku. Evo već jedan mesec. Samo jedan toalet
A njih je devedeset. Sendvič u crnoj kesi, onoj kao za smeće
Struje i dalje nema, samo ovo tanko ćebe
Malo il’ nimalo sna, a radnih sati petnaest
Psuju ih, grde, jednog čak i tukli u besvest
Nemaš ni dana da daneš, jer kazne te čim staneš
A one dobre plate samo kasne, i kasne, i kasne...

[Refren 2]
I sad znam, sve laž je! Slagao si me, brate!
Došao da ih spasem, sad oni meni šalju pare!
Bez pasoša, bez hrane, bez dostojanstva i nade
Da odavde uopšte živu glavu čitavu ikada spasem
I opet nemam kud, a ako padnem ja
Šta bi tek oni tad? To samo bog zna...
Ćuti i trpi sad sve, sve poniženje i jad...
Šta si mi to uradio? Mislio sam da si spas...
[Strofa 3]
Znao je da sad je već pitanje žive glave
Kad kolegu uze infarkt, jer mu ne dadoše da s radom stane
Skupljaše pare da nekako telo kući vrate
Strepeći da ni sami drukčije neće otići odatle
Jer svako ko se bunio, osim novčane kazne
Beše i do krvi mlaćen, s pretnjom da je zadnje
Policija ne haje, ti si roba, robe, neka te
Ko zna ko je sve umešan, tek užas ne prestaje
Ali onda to, odjednom, puče sve:
Tokom noći, neki čovek reče: „Krećite
Samo ovde potpiši da je dobro sve
Da ti je plaćen keš i da sve beše fer.”
I tako to sa svakim pojedinačno
Onda mu baci kao psu neku siću na pod
Potom sve njih u kombi, k’o da je tor
Аerodrom, i to beše to

[Most]
To? Zar je to sve? Gde je kraj, šta je posle?
E pa vidiš, tu je problem: sad i priča ima svoj čep
Ti ljudi, sad su ovde. Oni ćute, jer se boje
A tamo negde, crni čovek u ovaj košmar vodi nove

[Refren 3]
Ali onda kad izvuče se čep, cureće očaj i bes
Po stolu prosuće jed i poniženje i žeđ
Da učini se baš sve, samo kad bi smeo šta
Samo kad bi neko stvarno začuo taj njihov glas
Čuo bi očaj i bes, jed, poniženje i žeđ
Da učini se baš sve, samo kad bi smeo šta…
Samo kad bi smeo da… samo kad bi smeo da…
Samo kad bi…
[Outro]
Čep