[Tekst pesme "Rekvijem" ft. Remi, Ana Đokić]

[Strofa 1: Marchelo]
Stara gitara bez žica, beživotna, pokraj zida
Tiha jed, vreme je surovi ubica, pritajen
Kô prijatelj što izda te, kad čitav vek iza je
Ništavne ove kože zgužvane što skori kraj ne priznaje
Mrzim ovo telo, bore, staračke pege i sede
Stare stvari u našoj sobi što u mom oku blede
U borbi da ostanu lepe, nekako tužno su lepe
Kao da vape, razapete na kazaljke slepe
Što jedino svoj put vide, ne razumeju bedne
Trošne komade nameštaja i ljudskih osmeha, kô čerge
Dok lutaju, stvari nisu svesne, nisu ni glave
Sve će na kraju stati u te sekunde male
I ko smo tad, otkucaji kosmosa, čujem ih noćas
Štoperica okrutna, boje se tope, hladna postelja
Njena kosa prosuta po jastuku i dalje mirisna
Spavaćica tirkizna, ruka i prsten izlizan
Deca su srećna, ali deca su daleko
Imaju svoje živote, čeka ih nekad negde neko
Još uvek ne strepe pred senkom, ne boje se mraka
Po koji nedeljni ručak koji još dele sa nama, a mi
Dva starca, sanjali smo ovo
Da maštamo i lutamo skupa, sve do poslednjeg “zbogom”
Čitava srećna večnost smeštena u oko moje i njeno
Leto po leto, a sada drhtim pred zorom
Šta ako ona ode prva, šta ću sa sobom
I ovom sobom satkanom od tišine koja ječi bolno
Ne smem da joj taknem ruku, ne smem ni pogledom
Razara me sama pomisao da će biti hladna olovno
Mrzim ova tela, zašto ne lepršaju ponovo
Samo još jednom, jednom samo, nek zažmuri Bog
Željo moja, meseče moj, budi opet moje Sunce
Samo jednom još usne na usne, srce uz srce
Ne smem da te dotaknem, a sav hrlim ka tebi
Grlim te i ječim, ne dam te, do oltara vodi tepih
Ponovo, još jednom u belom, nek svemir drhti pred srećom
Nek večnost traje večno, samo još jednom
[Strofa 2: Remi]
Cijeli život zajedno, više i ne primjećujemo
Kol’ko se ispunjavamo, dok misli premećemo
Stopljeni u jedno, duša uz dušu, bok uz bok
Oči pune sijećanja bulje u prazan strop
Cijeli život tražim samoću, da budem sama sa mislima
A kad je imam, bežim kô đavo od tamjana
Stisni mi ruku, u tebi ne vidim starca
U mojim očima još si poput dječarca
Seti se, lepota je u očima onog što gleda
Takve nas i Bog vidi sa druge strane neba
A mi, dva starca, sanjali smo ovo
Da maštamo i sanjamo skupa do poslednjeg “zbogom”
Tko bi rekô, vreme leti, možda nas uzme sa sobom
Kako god bilo, želim otići s tobom
Savladava me nemoć, ne daj da zaspem u snu
Strah me nagriza kô rak, što ako sutra ne budem tu
Barem sam volela, ma barem sam probala
Živim bez žaljenja, umirem slobodna
Vidi nas, dva starca, sanjali smo ovo
Da maštamo i sanjamo skupa do poslednjeg “zbogom”
Dva starca, sanjali smo ovo
Da sanjamo skupa zbogom