Ti ne znaš kako je, sine, isprekidanim dahom
Sedim pred ekranom što svetli, a puni sobu mrakom
I s dušom na rukama pojačavam ton sa strahom
Da u masi prepoznaću glas tvoj, znam da si tamo
Ne znaš kako je meni, kilometrima daleko
Kroz prozor ćuti noć. Nebo je tiho i vedro
Ti misliš da je vredno, al’ ne dešava se ništa
Ova zemlja spava i guta na iskap
Svu nadu, sve dobro upija. Drobi u drobu
I otiče i modri ko leš skučen u grobu
Sanduk neće pući, pravljen je tri’es leta
Raka nije tesna, kopana je tri’es leta
Ovde zore nema, zašto glumiš pevca?
Koga ti to budiš, zbog čеga posle svega?
Da vas osakati pendrеk, evo, gledam i jecam
Biju ove momke na klupi, pa čija su to deca?
Pusti priču „majka-zemlja“, majke od krvi i mesa
Ovo gledaju i premimiru i krik im cepa nepca
Zašto uvek vi, koga opet branite?
Narod što će reći da ste izdajice plaćene
2017. drugarici ti razbili glavu
Urgentni. Ušivanje. Za koju bre pravdu?
Za koju čast i slavu? Za koje to vrline vi jurišate na štitove?
Zar je vredno, sine? Sve će to narod izblatiti
Već sutra tema nebitna. I to što te nema, biće jedno više JBG
A tvoja zemlja ostaće ko nadgrobna pista, da ti se ruga time što je ista
Pusti


Dođi kući, sine
Dođi kući, sine
Dođi kući, sine
Dođi kući, sine




Čujem te, znam šta osećaš i misliš
Ali ja više ne mogu da glumatam da sam cinik
Strepiš da je ovo zalud, i ne mogu da te krivim
Ali, veruj, posle mnogo vremena, osećam se živim
Drugara su mi tukli, drugog prebili, pa priveli
Al’ idem opet večeras i dižem času za živeli
Ovo se mora, i pre ili posle
Doći će do zore, premda još mrkla noć je
Pitaš se zašto? I otkud mi volje?
Da umislim opet kako svi zaslužujemo bolje
Razlog skoro banalan, nikakav epski rasplet:
Da nađem, da nisam morao dalje od svoje zgrade
Tri sprata ispod raste jedno malo dete
Raste iz lešine nekada ponosne zemlje
Kako ću ikad da ga pogledam u oči?
Ako sad ćutim na ovo i na sve što će doći?
Ne može! Ne dam! Ove bitke nisu tuđe!
Ne zovi kući, jer ja sam već kod kuće!
Ovo je moja zemlja, idem uz ljude!
Uz kičme, uz duše, uz pluća što bukte
Ovde se disanje nauči težim putem
Udahni i ne puštaj, pa makar drugi puste!
Sve što sam pisao ikad ne vredi ništa
Ako sad nisam na ulici gde dostojanstvo blista
Zora je vredna, ne brini za pevca!
Pevac trči i onda kad mu glavu odseku!
On se poslednji preda, počasni krug da ga pamte!
On slavi život čak i dok svoj trk mrtvim očima gleda
Zbog tebe, zbog svih koje volim
Zbog godina što dolaze i zbog onih prošlih
Za ono dole dete i za svačije dete
Da ih ne bude sram kad nas se sete
Vreme je. Vreme je. Vostani. Vreme je
Ne dam im juče. Stojim i ne dam ga
Ne dam im sutra. Stojim i ne dam ga
Ni nadu. Ni dobro. Tu sam da ne gledam ga
Ne dam vam ništa. Nikog i nikada
Ne dam vam ljude. Stojim i ne dam da:
Mrtvim snom spavaju i nestanu bestraga
Jeste, ja ometam taj slepi, gluvi san
Vikaću. Budiću sve
Stojim i ne dam vam